O KUNIĆARSTVU

     Kunić je veoma stara životinjska vrsta za koju se veruje da je nastala pre mlađeg tercijara. Paleontološka iskopavanja u Aziji otkrivaju tragove skeleta kunića, pa se smatra da je Azija i njegova postojbina. U Evropi prvi tragovi otkriveni su na Korzici. Koliko je kunić bio rasprostranjen najbolje ilustruju pisani tragovi otkriveni u crtežima starih Egipćana, koji prikazuju organizovani lov na kuniće. Zapis datira još iz 180. godine pre naše ere.

     Kasnija otkrića ukazuju da se masovnijim uzgojem kunića otpočelo još 1570. godine o čemu pišu rimski naučnici Agrikola i Liebhalt. Oni ističu, da se masovnijim uzgojem stvaraju mogućnosti za prehranjivanje siromašnog seljaštva. Nešto kasnije, 1600. godine naučnik iz Napulja Aldrovanti pobrojao je i rase kunića konstatovavši da ih ima 24 na teritoriji tadašnje Južne Italije, a ono što je najvažnije, opisao je njihove osnovne karakteristike. Od 24 rase, sedam su nakon sprovedenog uzgoja za dobijanje krzna odličnog kvaliteta korišćene za odežde imućnih i uglednih rimljana. 

     Pored ove 24 rase koji su izdvojili rimski i napuljski naučnici postoje još nebrojano neidentifikovanih. I danas ih susrećemo na nenaseljenim ostrvima Indijskog i Tihog okeana, u Aziji, na području Tibeta, u Južnoj Americi, Australiji i Tasmaniji. Prvi koraci ka selekcioniranju i organizovanom uzgoju rasnih kunića u Engleskoj počeli su pre oko 250 godina. Otpočeli su ga entuzijasti i ljubitelji životinja udruženi u klubove. Po uzoru na Engleze i Nemce, Italijani i Španci osnivaju klubove koji su se takmičili da odgoje što lepšeg i rasnijeg kunića, a potom su ih prikazivali na verskim obrednim svečanostima. U početku u selekcioniranju korišćeni su divlji kunići, takozvanih primitivnih grupa, pa se tokom intenzivnog uzgoja on pripitomljavao, odgajanjem u zatvorenom prostoru, zatvaran u drveni sanduk sa tretmanom domaće životinje. Tako je nastala i razvila se grupa domaćeg kunića koji potiče od svog pretka divljeg kunića. I danas se divlji kunići sreću širom Evrope.*

     Kunićarstvo je značajna grana sitnog stočarstva, i obezbeđuje nas ukusnim mesom, kvalitetnim krznom, kožom, dlakom i đubrivom. Ono ne zahteva velika ulaganja, pa se gajenjem kunića može baviti gotovo svako domaćinstvo. Kunići se drže uglavnom radi mesa i krzna. Meso kunića ni po čemu ne zaostaje za mesom živine. Ono je u domaćinstvu uvek pri ruci, a sve se više koristi u prehrambenoj industriji. Lako je svarljivo, zbog čega se u bolnicama mnogih zemalja koristi kao dijetalna hrana. Krzno kunića određenom obradom, postiže vrednost krzna morske mačke, hermelina, leoparda, samura, kanadske kune zlatice i nerca. Dlaka kunića je veoma važna sirovina u tekstilnoj industriji, a posebno u izradi visokokvalitenih šešira i luksuzne trikotaže. Koža kunića takođe ima visoku cenu, služi za izradu raznih galanterijskih predmeta, kao što su tašne, rukavice, torbe, novčanici i slično. Ekonomski značaj kunićarstva je u tome što se kunići vrlo brzo razmnožavaju: od jedne ženke dobije se prosečno godišnje blizu 100 kg mesa i oko 40 kožica. To je vrednost koja se ne može podcenjivati. Na kraju, ali veoma bitno, kunići su veoma simpatične životinje i pružaju posebnu radost svojim odgajivačima.**

Izvori:

*  Kunićarstvo – intenzivno gajenje, Velibor Drakulić, Privredno finanskijski vodič, Beograd 1984.

** Gajenje kunića, Miloš Aranđelović, Nolit, Beograd 1983.